Izazovi se mogu definisati kao stalni činioci našeg života. Bilo da su oni manji ili veći, svako od nas ima specifičan mehanizam za suočavanje sa njima. Uz često izrečeno „Ne mogu ja to“, „Zašto baš sada“, „Kako da se odreknem tek tako nečega“ retko možemo pronaći „Izazov? Samo me gledajte!“.  Kako to život može biti sladak bez šećera, šta je to projekat „Mojih 365 dana“ i zašto je iskrenost privukla 17.000 pratilaca, imaćemo priliku da saznamo od jedne divne Dejane u sledećim redovima.

Predstavite se ukratko i predstavite svoj rad u nekoliko rečenica.

Zovem se Dejana Stanković, živim u Nišu i imam 34 godine. Diplomirala sam 2009. godine na Ekonomskom fakultetu u Nišu, a od 2010. godine zaposlena sam u Upravi carina – Carinarnica Niš. Od 2014. godine angažovana sam na najozbiljnijim i najvažnijim poslovima koji se mogu zamisliti – ja sam Nikolinina, Daničina i Mihajlova mama.

Kako se dogodilo da ekonomista po obrazovanju i zapošljavanju pokrene uspešnu kampanju u oblasti zdravog načina pripreme hrane?

Krajem 2017. godine u kući smo imali jednu trogodišnjakinju i još dvoje njih koji su tek napunili godinu dana. Matematička formula kojom bi se mogla opisati prethodna konstalacija snaga glasila bi otprilike ovako: Minimum spavanja + Maksimum obaveza + Veoma loša i neredovna ishrana = Ozbiljan pad imuniteta.

U kratkom vremenskom periodu, vratili su se stari, ali su se javili i novi zdravstveni problemi. Kandida, konstantna knedla u grlu, umor, prehlade…. Bila sam svesna da sam tome doprinela preterivanjem sa slatkišima, a preskakanjem glavnih obroka i znala sam gde sam grešila. Kad imunitet padne, slabe tačke su prve koje reaguju. Bila sam preplašena. Otišla sam kod lekara, dobila svoju terapiju, ali sam znala da još nešto mora da se menja. Rešila sam da iz ishrane izbacim beli šećer, belo brašno i kvasac i posle samo dve-tri nedelje takvog režima, uz korišćenje propisane terapije, naravno, nalazi su bili uredni, a ja sam se osećala odlično.

Kako sam bila svesna da sve to ne sme biti kratkog daha i da moram da ojačam svoj organizam, jedne noći sam došla na ideju da sve podignem na malo viši nivo. Osmislila sam svoj lični projekat pod nazivom Mojih 365 dana.

Na koji način ste kampanju učinili dovoljno vidljivom? Da li Vam je od samog osnivanja kampanje cilj bio da prikupite što više pratilaca ili se to dogodilo spontano?

Čitala sam da ako imaš neki veliki, preveliki cilj, to može da ti deluje zastrašujuće i da je važno da ga podeliš na dosta manjih ciljeva… pa onda polako, korak po korak. Moj strah je bio okidač. Bila sam motivisana i spremna da celu godinu posvetim menjanju svojih navika i osposobljavanju za život kakav želim da živim… Bez straha, uživajući u svakom trenutku sa svojom porodicom.

Još jedna važna stvar u celoj ovoj priči bilo je javno obavezivanje. Da, rešila sam da iskoristim svoj instagram nalog i da svoju ideju, odluku i cilj podelim sa u tom trenutku 600-700 ljudi. Tako mi je i odgovornost bila veća i nekako – nije bilo više prostora za odustajanje. Mnogo ljudi je pozitivno odreagovalo, mada je bilo i komentara da se radi o pomodarstvu, “šta će joj to?!“, ”opet neka dijeta”. Posle dva meseca, čini mi se, kada je već svima bilo jasno da se radi o ozbiljnoj odlucii da ne samo da menjam svoje navike i život, već da to prati, gleda i moje recepte isprobava sve veći broj ljudi, stvari su počele da se menjaju. Negde sam pročitala: “Na početku će vam se smejati, negde na pola puta će vas podržati, a na kraju će krenuti vašim stopama”.

Privukla sam pažnju celom ovom idejom, posebno jer je mnogim ljudima potpuno nezamislivo da je moguće živeti bez belog šećera i belog brašna. Svi smo svesni da su to sastojci kojih ima u velikoj većini industrijskih prehrambenih proizvoda. Ali, sve bi bilo potpuno drugačije da nije bilo divnih ljudi poput Sandre Pecić sa bloga Ko to tamo i Dejana Stankovića, mog imenjaka i prezimenjaka, sa bloga Lični harlekin. To dvoje ljudi, afirmisanih blogera, čija se reč ozbiljno shvata i sluša, bili su toliko snažna i iskrena podrška na samom početku i otvorili su i pokazali put ka mom profilu velikom broju ljudi. A onda se opet, sa većom pažnjom, povećava odgovornost. Sandra i Deki su me svojim ponašanjem zadužili i obavezali da budem uvek otvorena za nove ljude, nove ideje, za one koji su na početku i iskreno pristupaju onome što rade.

Ukoliko neko prouči Vaš profil, može videti da se kroz objave prožima mnogo iskrenih saveta, realnih životnih priča, ljubavi, posvećenosti. Da li mislite da je možda to jedna od stvari koja je privukla ljude Vašm radu? Šta Vam je bila najveća inspiracija da profil izgleda baš tako?

Hvala Vam puno.

Jedan od osnovnih principa kojima se vodim je iskrenost. Od prvog trenutka, od prve objave, recepta ili teksta. Verujem da to ljudi prepoznaju. Pored recepata, ja sa svojim divnim ljudima koji čine jednu ozbiljnu i kvalitetnu zajednicu delim trenutke iz svog života, svoje dileme, poglede na svet, neka zapažanja. Prošlog septembra, napravila sam projekat „September to remember“ koji je podrazumevao putovanje u prošlost, pa u budućnost, sećanje na detinjstvo i snove, na neke stvari koje smo kao deca obožavali, ali i prevazilaženje strahova, ispunjavanje želja i rešavanje nekih unutrašnjih ratova. Tako sam ja tokom septembra ponovo otišla u svoju osnovnu školu, ponovo vozila rolere, što nisam uradila nakon što sam baš gadno pala pre petnaestak godina i konačno, naučila da plivam.

Sličan se sličnom raduje, a ja imam sreću da su me meni slični prepoznali i da se divno družimo svakog dana u sve većem broju. A inspiracija je svuda – nekad poželim da tradicionalni recept prilagodim sebi, pa tako nastane Proso burek od samo dva sastojka. Što se priča tiče, one se često pišu same od sebe. Dovoljno je samo da pažljivo slušate i gledate ono što je oko vas, a još pažljivije ono što je u vama.

Da li ste tokom vremena razmišljali o preorjentaciji programa u neku biznis ideju? Koliko smatrate da je industrija zdrave hrane razvijena u Srbiji u odnosu na zemlje u regionu?

Moja velika želja je da jednom prošetam glavnom ulicom i da mi se kroz izlog  omiljene knjižare osmehne moj kuvar, sa receptima bez šećera, belog  brašna i kvasca, začinjen lepim životnim pričama. Termin „zdrava hrana“ je vremenom devalvirao. Mnogi ga čak i zloupotrebljavaju i koriste u kontekstu gde mu uopšte nije mesto. To je jedan od razloga zašto ga ja sve manje koristim. Više volim da kažem da „biram pametnije“, nego da se „zdravo hranim“.

Koliko su ljudi u Srbiji zaista edukovani o štetnosti mnogih životnih namirnica koje se svakodnevno koriste? Kako ste Vi saznali za njihovu štetnost?

Tek kad počnete da se bavite nekom temom, shvatite koliko zapravo o tome ne znate. Dovoljno je samo da malo obratite pažnju na deklaracije industrijskih proizvoda. A onda, napravite mali eksperiment i probajte samo nedelju dana da izbacite iz upotrebe šećer i belo brašno. Ubrzo ćete shvatiti da ćete dosta toga morati da spremite sami. Supe, kečap, sos iz kesice, grickalice…sve to sadrži i šećer i brašno. Ipak, da ne odemo u krajnost. Ništa ne može biti štetno, ni ona divna, kremasta i ukusna čokoladica, ni onaj hamburger koji tako dobro reklamiraju, ništa – ako je umereno, ako nije svakog dana.

Mera – to je ključna reč.

Mnogi studenti ekonomije ukoliko ih budete upitali da li imaju hobi, reći će da ga nemaju. Kakva je situacija bila sa Vama dok ste studirali?

Još u srednjoj školi, a i kasnije tokom studiranja, bila sam volonter u mnogim nevladinim organizacijama. Učestvovala sam u realizaciji najrazličitijih projekata. Učila sam o ljudskim pravima, organizaciji, upoznavala različite kulture i bila u situaciji da predstavljam svoj grad i zemlju na stranom jeziku, pred nekim veoma važnim ljudima. Imala sam priliku da sarađujem sa medijima, organizujem konferencije i vodim timove ljudi. Mnogo lepog i korisnog nosim iz tog perioda i smatram da je bio veoma važna karika u mom sazrevanju i formiranju kao ličnosti.

U kojoj meri ono što unosimo preko hrane utiče na nivo naše energije u toku dana?

Sećam se da mi se nakon samo par meseci drugačije ishrane, čulo ukusa promenilo. Osećala sam ukuse intenzivnije, do te mere da bi mi, recimo hladan nes bez šećera (znači samo voda, mleko, kafa) bio toliko sladak da sam i po nekoliko puta proveravala da nisam sa nekim pomešala čašu. Pored toga, nalet energije koji sam dobila, potpuno odstustvo potrebe za popodnevnom dremkom, kao i onog svakodnevnog poriva za slatkišima…sve to mi je ukazivalo da sam na pravom putu.

Mojih 365 dana – program ishrane bez belog brašna, šećera i kvasca. Zašto?

Mojih 365 dana je moj lični projekat i u svom nastajanju je za cilj imao poboljšanje kvaliteta mog života. Ideja mi je bila da javno obećam, da ne odustanem i da svojoj deci budem još dugo, dugo zdrava. Zdravstveni izazovi sa kojima sam se susrela zahtevali su izbacivanje ove tri namirnice iz upotrebe. Ja sam sebi napravila ono što nisam mogla nigde da nađem. Na jednom mestu su bili svi recepti, bez komplikovanih sastojaka, za jednostavne obroke koje može baš svako da pripremi.

Međutim, stvari su se odvijale i brže i bolje nego što sam mogla da zamislim. Moja ideja je postala prepoznatljiva i sve više ljudi je pokazivalo interesovanje. Tako je 31.12.2018. godine, odnosno 365. dana, lansiran sajt www.mojih365dana.rs, sa preko 100 recepata i tekstova o tome kako je sve počelo, o motivaciji, organizaciji, potrebnim namirnicama. Na taj način, svakom je omogućeno da sprovede svojih 365 dana i da napravi  mali, lični projekat.

Za kraj, šta biste poručili mladima? Kojim putem da idu kako bi i njihova “Vizit karta” nekada bila vidljiva?

Baš sam nedavno napisala tekst o tome.

Razmislite o tome šta vas zapravo raduje, šta vas čini srećnim. Šta je to zbog čega vam, što bi deca rekla, srce „titra“? Šta je to što biste radili, čak i da vam niko ne plaća?

Želim vam da odmah krenete ka tome što vas raduje i čini vas boljim. Polako, malo po malo, svakog dana. Uz podršku ili ne – rezultat zavisi samo od vas. Osvajajte korak po korak. Kada stignete na cilj, najveći aplauz koji ćete dobiti, biće vaš sopstveni.

Kontakt:

Kristina Petrović